UGROŽENE
ŽIVOTINJE
TASMANISKI DJAVO
Tasmanski vrag ili tasmanijski đavo (Sarcophilus harrisii) je mesojedi tobolčar koji sada u divljini živi samo na Tasmaniji.
Tasmanski vrag je jedini živući pripadnik roda Sarcophilus. Velik kao maleni pas, ali zdepaste i snažne građe, tasmanski vrag je sada najveći mesojedi tobolčar nakon izumiranja psoglavog vučka 1936.. Karakterizira ga crno krzno, smrad koji ispušta kada je pod stresom, izrazito glasan i uznemiravajući vrisak, kao i krvožednost kada se hrani. Može loviti plijen i jesti strvine i, iako je obično solitaran, jelo nekada dijeli sa drugim tasmanskim vragovima.
Tasmanski vrag je iskorjenjen sa australskog kopna tijekom zadnjih 3000 godina[1], dobro prije naseljavanja bijelaca1788.. Budući da su na njih gledali kao na prijetnju stoci na Tasmaniji, tasmanski vragovi su lovljeni do 1941., kada su postali zvanično zaštićeni.
Od kasnih 1990-ih, tumor lica je dosta smanjio populaciju tasmanskih vragova i sada predstavlja prijetnju opstanku vrste, koja je u svibnju 2009. deklarirana ugroženom. Sada Vlada Tasmanije sprovodi programe za smanjenje utjecaja bolesti.
Doseljenici na Tasmaniju su noću slušali strašne krike a u zoru zaticali samo krv pojedene živine. To je bilo dovoljno da stvoru koji je sve to činio daju ime - tasmanijski đavo. Đavo je crne boje, često sa belim prugama na grudima i stomaku, veličine manjeg psa. Zdepastog je tela, velike i široke glave i kratkog debelog repa. Prosečno žive 7 do 8 godina.
Čuveni krik đavo ispušta iz straha a ne zbog agresivnosti. U strahu takođe pušta i neprijatan miris, smrdljiv skoro kao kod tvora. U toku dana đavoli su skriveni u jamama ili gustom žbunju a noću traže hranu. Tada su opasni jer je snaga njihovog ugriza četiri puta jača nego psa iste veličine. Često se hrane životinjskim leševima pa su korisni kao čistači životne sredine. Kada đavo napada krv mu se slije u uši i one zbog toga dobijaju crvenu boju.Populaciju đavola je 1996. godine zahvatio zarazni oblik facijalnog kancera (zloćudni tumor lica, rak lica) koji je usmrtio 70 odsto jedinki i sveo ih na brojku ispod 10.000. Ukoliko se ne pronađe lek za tu bolest postoji opasnost da tasmanijski đavo, koji ima status ugrožene vrste, nestane sa lica Zemlje za tridesetak godina.
Pravi tasmanijski đavo nema mnogo sličnosti sa Tazom, popularnim junakom brojnih crtaća u kojima su njegove glavne osobine proždrljivost, jede sve i svašta i to stalno, kao i spremnost za sukob. Crtaće kao što su „Patak Dača i Tasmanijski đavo“, „Duško Dugouško i Tasmanijski đavo“, „Tasmanijski đavo kao skejtborder“ rado gledaju mladi svih uzrasta.
U Australiji je izdata serija srebrenjaka na čijem naličju su tasmanijski đavo i njegova beba. Novac od prodaje srebrenjaka uložiće se u istraživanje bolesti koja preti potpunim uništenjem tasmanijskih đavola.
SNEZNI LEOPARD
kрајеве централнеи јужне Азије. Раније су снежне леопарде сврставали у род Panthera са још неколико великих мачака, али су их касније сврстали у сопствени род, Uncia. Заједно са облачастим леопардом представља средину између такозваних великих мачака и мањих врста, с обзиром на то да снежни леопарди не ричу, иако имају хрскавичавуподјезичну кост која се сматра да омогућава великим мачкама да ричу.
Ову мачку одликује пропорционално дужи реп од осталих мачака који је помаже да одржи равнотежу приликом скокова на неравном терену. Репом такође прекрива нос и уста при веома хладним условима. Ноге су кратке и јаке, са широким шапама и канџама. Снежни леопард може да скочи 14-15 метара у даљину.Глава је крупна са јаким задњим костима лобање које држе снажневиличне мишиће. Великим очњацима задаје смртоносан ујед.
Дужина тела износи 100-130 центиметара, плус реп који је око 90 центиметара дуг. Тежина зависи од пола и ухрањености. Мужјаци су тешки од 30 до 80килограма, док су женке ситније и теже од 30 до 60 килограма.
Снежни леопарди су самотњаци. Мужјак и женка се срећу само у току парења, између јануара и марта. Женка је плодна од 15 до 39 дана, а спремна је за парење од другог до дванаестог дана тог циклуса. Трудноћа траје од 98 до 103 дана, након чега донесе на свет од једног до пет младунаца по окоту, обично два до три, између априла и јуна. Женка бира тамно и усамљено место за пород, обично некакву пећину чије је тло обложено њеном длаком.
Млади долазе на свет црни и слепи, тешки око 450 грама. Отварају очи након седам до девет дана. Први пут после више од два месеца пробају чврсту храну. Уз мајку остају од 18 до 22 месеца.
Боја крзна помаже леопарду да се стопи са околином приликом лова. Углавном ће појести све што могу да пронађу, укључујући и глодаре попут мрмота или планинске кокоши. Омиљен плен су велики биљоједи, попутмаркхора, хималајског тара и козорога који су чак три пута тежи од самих мачака. Вреба плен са висине ако је у могућности, а у стању је да скочи до 14 метара.
Животно станиште обухватају степе, пространи кланци и врлети високих планина. У лето, снежни леопард обитава на надморској висини од 6.000 метара, док зими силази до шума на око 2000 метара надморске висине. Простор на којем живе ове мачке од око 1.230.000 km² обухвата планинске крајеве 12 азијских држава: Авганистан, Бутан, Тибет у Кини, Индија, Казахстан, Киргистан, Монголија, Непал, Пакистан,Русија, Таџикистан и Узбекистан.
Укупна популација снежних леопарда у дивљини је између 3,500 и 7,000. Још 600-700 примерака живи у зоолошким вртовима широм света.[5]
Снежни леопарди живе на простору који може знатно да варира у величини. На пример: у Непалу, где ловине има у изобиљу, територија заузима мали простор (30-65 km²), док у Монголији, где је плен оскудан, снежном леопарду је потребно преко 1.000 km² како би преживео.[5]
OKAPI
Окапи (Okapia johnstoni) је сисар који, заједно са жирафом, припада породици Giraffidae. Настањује прашумесеверног дела Демократске Републике Конго. Познат је по својим црно-белим ишараним ногама, као и по томе да је најближи рођак жирафа.
Пре 1900. године, окапи није био познат западном свету и научницима. Као врста, званично је признат 1901. године.
Окапи имају тамну длаку на леђима, са белим пругама које се пружају дуж предњих и задњих ногу. Овакав склоп боја се сматра да помаже младунцима како би препознали мајку у густој прашуми, као и у камуфлажи.
Линија тела је слична жирафиној, с изузетком да окапи имају много краће вратове. Обе врсте имају изразито дугачак и покретљив језик тамно плаве боје - дужине до 30 центиметара (жирафин је мало дужи), којим свлаче и кидају лишће и изданке са грана. Такође имају тамно обојену њушку и крупне уши којима детектују и најмање покрете у шуми.
До рамена су високи од 1.5 до 2 метара, а дугачки од 1.9 до 2.5 метара. Дужина репа износи од 30 до 42 центиметара. Тежина се креће од 200 до 250 килограмa.
Окапи је била позната животиња старим Египћанима - убрзо по свом открићу Европљанима, пронађене су прастаре изрезбарене слике у Египту са ликом окапија
BODLJIKAVA AGAMA
бодљикава агама је мали гмизавац дугачак око 15 центиметара који личи на чудовиште из неке старе легенде. Средином врата уздиже се дугуљаста бодљикава грба, а са сваке стране по још
једна мања. Глава, врат и труп су покривени неправилним плочицама од којих свака носи усправну бодљу. Са сваке стране на глави штрчи по један велики, мало уназад савијен бодљикави рог. Молох је дневна животиња. Ноћу се уопште не креће, или се креће веома ретко. Врло добро је прилагођен животу у пустињи: у рано јутро роса се кондензује на његовим бодљама и клизи му у уста.[1] На тај начин може да живи недељама без воде. Да би се заштитио од врелих сунчевих зрака закопава се у песак. Углавном се храни мравима, и као камелеон, може да мења боју. Мада му је изглед застрашујући, то је потпуно безазлена животиња.
Молох углавном насељава сушне области и пустиње централне и западне Аустралије.
Женка леже три до десет јаја током септембар-децембар сезоне. Полаже их у гнездо које је смештено око 30 cm испод земље. Јаја се излегну после три до четири месеца.[3]
Нема коментара:
Постави коментар